Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

5 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

дона, и на погребу никога није било до свештеника и црквенога тутора. Никаквих списа није нађено код њега, а његове ствари предате су полицији. Јеврем Марковић није стигао на погреб, али чим је приспеоу Трст дао је тело пренети у Беч. На захтев београдске полиције, бечка полиција је задржала покојникове бележнице. Из Беча је тело пренето у Србију. 16 марта стигло је у Јагодину, а 17 погребено на варошком гробљу.

Глас о смрти Светозара Марковића дубоко је потресао његове пријатеље и једномишљенике, и тек тада се видело шта је он за њих био. На први глас о смрти, 28 фебруара 1875, новосадски пријатељи и другови штампали су црну листу Друговима и начелним пријашељима. „Пожаревачки затвор, вели се ту, изврши јавно оно што господа у тајности од срца желеше... Жеља им се испунила... Светозара већ међ живима није...“ И пошто су истакнуте велике заслуге његове, продужује се: „Пут нам је нацртан. Барјактар је пао, али се барјак високо вије светао као вазда... Радећи да нам барјак никад самац не остане ни да потавни, ми ћемо дићи светао помен нашем пријатељу, који нас је толико волео и поштовао и кога смо толико волели и поштовали“.

У Србији листови су разнели жалосну вест. Ослобођење (бр. 26—27) и Рад (бр. 10) донели су велике некрологе, у којима је оплакана његова смрт, истакнут његов велики значај, и заветовало да ће се продужити оно што је он започео. Београдска Будућност (бр. 24) забележила је смрт „борца за истините интересе народне“, „светлог карактера у нашем нараштају“, заслужног радника „који ће заузети прво место у нашој најновијој књижевности“. Глас о његовој смрти одјекнуо је целом Србијом, у којој је за њиме ишла већ цела једна странка. Пријатељи у Крагујевцу приредили су му парастсс још 1 марта. У Ваљеву, 8 марта, окружни начелник и протојереј забрањују парастос, на којем се имало говорити о његову раду. Ваљевски грађани одмах изаберу одбор за скупљање прилога за издавање његових дела,