Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 15.

нархијскога деспотизма, бедем реакције европске“ ну њој се осетио онај велики полет мисли који се осетио у Француској пред Револуцију од 1789 године. У ослобобењу сељака од 1861 године напредни елементи видели су само почетак општег и свестранога ослобођења, и школска омладина, слободоумна интелигенција, сви елементи живота и напретка у Русији, којима су били на челу Герцен, Чернишевски и Доброљубов, излазили су са новим захтевима радикалнога преображаја старе Русије.

Тај покрет био је на своме врхунцу око 1862. Када је Светозар Марковић дошао у Русију, било је настало извесно затишје, и почела се осећати јасна реакција. То доба, од 1868 до 1873, та „епоха владања утицаја Писарева“, било је „корак назад у развићу опозиционе друштвене мисли према епоси делатности Чернишевскога и Доброљубова“, и један од вођа руских револуционара из седамдесетих година, Петар Лавров, назива, претерујући нешто, тих десет година „време глуво, ћутљиво и безживотно“.:

Пољски устанак од 1863 несрећно је свршен не само за Пољаке но и за ствар слободе у Русији. Левица је држала страну Пољацима, Герцен у Колоколу енергично их је подржавао, Бакунин је купио добровољце за устанак, ђаци су ишли да се туку у пољским редовима, слободоумни грађани су купили прилоге за устанак, а било је официра који су одрицали послушност да иду против Пољака. Али пољски устанак није био оно што су од њега очекивали руски слободњаци. У место да буде почетак општег, политичког и социјалнога ослобођења у Русији, он се изметнуо у узак националистички и сепаратистички покрет, у коме су велики аристократски земљепоседници имали пресудну реч. У широким слојевима рускога друштва јавио се руски национализам, и после угушенога устанка јавно мнење, у својој већини, окреће

1 П. Лавровђ: 18 марта 1871 года. [Русскал соцјално-револошоннал библјотекај Женева, 1880, стр. 201—202.