Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

82 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Границе“. Нарочито је тада међу Србима радио један од важнијих руских револуционара који се крио под именом Александров, и који је у току 1872 и 1878 долазиоу Београд и Нови Сад. У лето 1872 створена је Словенска Секција („Словенски Савез“), у којој је било 12—15 чланова, махом студената из Србије, један Хрват и један Чех. Од Срба Рали помиње М. Е. (Маша Хрваћанинг), Г. С. из Ваљева (Таса Стојановић или Стеван Грнчаревић), Св. (Михаило Свилокосић). П. (Петар Велимировић» Никола Пашић>), „један од вођа српских радикала“, био је на састанцима, али не као члан, и прешао је на страну „марксиста“ Светозара Марковића. Рад Секције није био много обилан. Секција је послала своје делегате на локални конгрес Јурске Федерације у Шо-де-Фону, 18 августа 1872. Као делегати су отишли: Бакунин, Рали, Софија Барђина, Владимир Голштајн, и још неколико Руса и Срба.: Секција је такође имала два делегата на међународном конгресу Јурске Федерације у Сент-Имје. У Србију је слала књиге Бакунинове Государственосињ ч Анарга и Анараља по Прудону и брошуре Јурске Федерације. Чланови Словенске Секције, и преко воље Бакунинове, учествовали су у покушају отмице Нечајева од циришке полиције и у премлаћивању на Циришком Језеру Бакунинова противника Никола Утина, члана главног одбора Интернационале. Секција није била дуга живота. Срби, бар они најактивнији, растурили су се и напустили Цирих у току 1873; Руси су се међу собом љуто завадили око једне библиотеке и штампарије, и најзад дошли у сукоб и са самим Бакунином. Августа 1878 Словенска Секција је престала постојати.“ Сам Бакунин после тога прекида који га је јако болео писао је у Јоштлаћ де Сепдое: „Доста је... Ја не осећам више ни снаге, а можда ни потребног уздања, да

1 У Бакунинову дневнику, под 11 августом, стоји записано: „Срби код меце. Полазимо у 140, са Русима праћеним Орбима у Шо-де-Фон“.

2 Јалев ОшТашпе: 2 тбетпатопате, Т. 11 (Рагз, 1909) р. 79—81, 94—96.