Timočka buna 1883. godine

су за Делиград. Перу је узео Черњајев у свој штаб. за свога ађутанта, и његоза је дужност била не само да свуда прати Черњајева и да преводи на српски његове ратоборне говоре упућене војницима, него је бивало тренутака да га је Чрњајез упућивао и у борбене редове да храбри борце. Једном приликом, у критичком моменту, Пера је по наређењу Черњајева прихватио команду над добровољачким одредом, и одбио напал Турака. Черњајев га је за тај успех одликовао пред остатцима добровољачког одреда сребрном медаљом за храброст коју је са својих груди скинуо и Пери на груди прикачио.')

По свршетку неуспелог рата а за време примирја неки су се од њих вратили у Крагујевац, неки су изганули (Мита Стојановић погинуо је у борби код Адровца) а неки су и даље остали на граници све до закључења мира.

Фебруара месеца 1877. г, сазвана је била Велика Народна Скупштина, за надодне посланике за ову скупштину били су изабрани и неки од ових „Комунаца“, који су били под судском истрагом а над којима је за време рата било прекинуто судско ислеђење. Либерална влада није тражила још за примирја да се ови плитички окривљеници врате у судски притвор, сигурно стога што су били у изгледу избори и што није било паметно затварати људе у таквим ненормалним и критичним тренутцима, кад је свака варница могла изазвати пожар. Али кад је Народна Скупштина завршила своју дводневну сесију, кад је решено да се закључи мир с Турском царевином, кад су настале редовне прилике, онда комунци осете да ће их поново стрпати у затвор, те се не стану дуго премишљати, него неки од њих пређу у Угарску и настане се у Земуну и Новом Саду, сакупљени око редакције „Страже“. На протест либералне владе Угарска влада нареди нашим емигрантима да се уклоне са њене територије, и Пера Тодоровић оде у Париз, где је бедно проводио свој изгнанички жавот, а Пера Велирировић, после краћег бављења на трасирању неке угарске жељезничке пруге, оде у Бугарску, где је у софијској гимназији предавао математику.

Други рат 1877—78. затекао је у изгнанству наље другове оптужене због „црвеног барјачета“. Нити су се они хтели враћати у земљу, где су још под оптужбом били, нити их је либерална влада хтела пустити у земљу; амнестије није било, и тако су наши другови у емиграцији очекивали пад либералне владе, који их је једино могао вратити у отаџбину.

Овакво поступање с људима, чије су мисли ухватиле дубоког корена у млађем нараштају, изазивало је све јаче нарасположење у народу против либералног режима, и први избори за редовну народну скупштину, која се састала 1. нов. 1888. г. у Нишу, повећали су број опозиционих посланика либералној

') Пера ми је доцније причао да је ову сребрну медаљу морао као изгнаник у Паризу продати да би имао чиме хлеб купити.