Topola

290

и самосталне државе. Нико у Европи не би хтео поднети кад би завојевање донело увећаве ыа којој од европских старих држава, на рачун османске даревине. Ето то je истински смисао онога иравца који je аримило растете расиадање османске царевиче п само при овим условпма, н у овны гранпцама, Француска се може на веса да позива. Обдржавати османску даревину ради евроиене равнотеже, алн ако силом тока самих ствари, природним ходом догађаја, деси се какво год оделеве од ве, ако се каква провинција отргне од те даревине, која се клони яаду, припомоћи преображају те провинције у нову, и саыосталну државу, која ће добнтп место у породици других држава и послужити у своје време да се оснује нова система за евролску равнотежу, којој ће битп суђено да замени пређашву (систему) не подномагану виши везпнпы елеыентиыа, ето то je политика која долпкује Фравцуској, по којој ће природно следовати, и које Ье ce, ja сам уверен, она држати.“ Из ових речи није тешко увидети да се Француска није одрекла, да од Мисира направи засебну државу. Алн, оделеве Мисира од османске даревине била би осуда дад>ем опстанку османске даревине. Тек што би се нзвршнло оно, које je привукло на се пажву свнју европских држава и узбудило супарннштво међу внма, оделеве већ важно иза то, што би одпала од царевине мухамедовска, изобилия и значајна по своме географском положају провинција, а то би се одма показала слична тежва и у многим другим провинцијама, које су већ изодавна за то пршхремвене. Природан ток таког преображаја османске даревине, који показује Гпзо, постао би приступачан за многе вене делове, већма ширијп и спгурнпјп, у неколпко већпзбог тога, што му je друштвено ыневе у Европи у оно време било благонакловено. Но такво расположеве ннје могло једнаким да остане, и показа се, да сајуз Инглеске са Француском није довољно тем ев ап, кад се изнова у ыпспрско питаве умеша Руспја. Премда je Мехмед-Алпја већ био и успео да пзрадп себи код Порте, насљедно праве владе у Мпспру и за живота над Спрпјом, премда je Француска јавно одобравала такав излазав ствари опет су се одношаји изменили. Француска je остала усамвена; остале су пак евроиене државе тражпле да се примири)е измену султана и бунтовника паше извршп, посредовавем европских држава. Захтевава су Мехмед-Алијна била јако подсечена, п 3 Јулија 1840 год. у Лондону би заключена конвенција, са засебнпм актом у коме je између осталога било речено ; „Његово впсочаство султан, обећава поклонптп Мехмед-Алпји, вему и веговпм потомцпыа у правој лпнији, да управљају ыпепрекпы пашалукоы,- и оспм тога вегово височанство