Topola

291

обећава поклонитп Мехмед-Алијн за живота, с титулом акрски паша иса заповедннштвом над тврдпњом Сен-Жан-д’ Акр, управу над јужним делом Сирпје. Кад од сад за десет дана Мехмед-Алпја не би нримио овај уговор, султан ће узети натраг предлог о управн за живота акрским пашалуком; но вегово височество султан још ће пристати да поклони Мехмед-Алији, йену н његовпм потомдпма у правој лпнији, управу над мисирскнм пашалуком, кад би овај предлог бпо прпмљен, за време пдућег десето-дневног рока, т. Ј. кроз двајест дана, рачунајућп од дана кад му се ово објавп, п кад он тако исто преда агенту султановом, надлежна упутства својпм сухопутним п морским начелницима, да се одма склоне у пределе и прпстанншта мпспрскога пашалука. Свп у говори п свп законп османске царевпне односиће ће се подједнако на Мпспр п на горепоменути акрски пашалук као и на остале делове османске царевине. Сухопутне я морске силе, које Ье држати мнсирски и акрскн наша, састављајући део војничке силе османске царевпне, вазда ће се рачунатп да ce издржавају за државне потребе.“ Кад паша неби пристао у року од 20 дана на услове, које му je предписала конвенција, султан може узети натраг попуштава која je предложпо. Паша није пристао на услове, и инглеска Флота дополовив до обала мале Азије бомбардала je Вајрут; инглеска војска на јуршп освоји Сен-Жан-д’ Акру и примера војску Ибрахпм-нашпну те се новуче у Миспр. Мехмед-Алија се покаже немоћан; његова средства нпсу одговарала оннм великим намерама, које су му приписивали. Затим се приблнжп Александрпји адмирал Непир, примера Мехмед-алпју да започну уговоре и закључи ш њпме конвенцију, у којој je било ујамчено наши право наследства владава у Мисиру. На тај начни Инглеска, моЬна тиме, што je Русија ступила с воме у сајуз, а Францу ска остала усашьена, решила je неточно питанье, а то опет није могло проћн, а да се неузвнеи вено значеве у малој Азпји, и да се не одазове корисно по вену трговину. У осталом Инглеска се постирала те открила свако подозреве на рачун везиних намера у томе послу. Још 5 Септембра 1840 год. мевајући конвенцнју пуномоћници су четпрн државе ,решили са намером, да изнесу у петпнекоме облику безкорисност, која je руководила вихове дворове у закључку тога акта, да Формално објаве : при извршеву обвеза, које су примиле па себе договарајуРе се државе по више реченој конвенцији, ове државе нису намерне да траже никаквог увећава територпје, нпкаквог пскључног уплива, нити ма каквог преимућства у трговаву за своје подајнике пред другим народима.“ Истина су у Лондону пспрва