Topola

Која на с богу, бога на м а ближи. Молитвом псва благослов од горе На жену, деду, што му ј’ срцу мидо, А њему самом, њему како било. Тад рече жени: „Са мога ће нута, Са мога ће труда обасјат’ нас сунце, А тп ми негуј пламен на огњишту, Чувај га храни на огњишту чистом, Нека ме чека и дању и ноћи, Јер пре нег’ што мисдиш ја вам могу доћи“. Па онда љуљну малену колевку: „А ово чедо, нежно, слабо, бледо, С тога ми је тако срцу и прирасдо Бог нека га чува, а ја кад се вратим На колена ћу своја га узети, Причаћу му приче из даљних земаља, Оно ће главу пригнут’ ми на груди. Сад збогом, жено, весела ми буди!“

Слушајућ’ њега тако ведровољна И у њој нође срце да се згрева.

13