Topola

58

У тај мах отвори вратар капију и пусти жреца, који се одмах упути дугачким ходником. Жред је Лампон био свештеник у малом неком светилишту Дијонисовом, што баш није имало много дохотка. Зато се дао на мантику и био је сретан у томе. Стекао је себи већ. лепа гласа. Да бн позив свој и спољашње навешћнвао, носио је око чела врпду свештеничку а осим тога још на глави и Аполински ловор. У осталом је гледао, по обичају својих руветлзја, да наговести надземаљски жречкп дух свој немарним рувом, стршастом брадом, омршеном и разбарушеном косом и плашљивим гледом, што се тобоже изгубио у недоглед. „Чудоввште ово“, рече Телесипа Лампону, „ојагњило се на пољском добру нашем а ојутрос је донето амо у град. Ти здраво вешто умеш да тумачиш знамења; иротумачн нам то чудо, да ли да га сматрамо као згодно и поспешно илп као кобно п несретно?* Лампон аареди, да се шиљеже метне на олтар Зевса, огњишту заштптннка. Сдучајно је још тињао на олтару комад угља. Лампон пскине длаку једну шиљежету са чела па је баци на тај комад угља. „Знамеве је добро,“ рече, „длака је изгорела а није јако пуцкала“. Затим се обрне Перпклу па погледа, како је Перикле стао спрам шпљежета. Перикле је случајно схајао шиљежету с десна. „Знамење је добро