Topola

71

доживитo, ја, која сам се навикла на боље! У какву сам кућу прешла из Ипоникове? Како ди је сваким даном ишло све на горе! Перикле пренебрегава себе и нућу своју. Кад дођем до њега, да се поразговорим с њиме о најважнијим домаћин стварима, нема ти он онда каде. Чисто већ не смем да уђем ујутру у његову одају. Та управо ме истера напоље! „Слатка Телесипа“, вели, „немој ме одмах у зору напаствовати с тим стварима, иди ми бар немој доћи неумивена и неочешљана, да ми ве вређаш и упш и очи у исти мах!* Ја сам била жена богатога Иповика па ми је тај дао, да живим господсев; али ме зато никад није тако дочекивао. А овде у кући Перикловој, где је уместо онога сјаја и оног изобиља око мене само шкомрачење и сиротиња, ту да силном господару своме увек излазим на очи само окупана, намазана и овенчана! Како ли сам се опирала, кад му је дунуло у главу, да ђутуре у закуп даде сва своја добра и да преда сав новац присном робу своме Евангелу. Тај ти је сад хазнадар и редар у кући, а ја, газдарица, осуђена сам, искати новаца од роба. А знаш ли, од кога је Перикле научио ту врасну врсту редарења иео му је у томе жива примера дао? Ниео други до његов премили Анавсагора. Пре но што се тај притворни мозгалац и бадаваџија вренуо из завичаја свога Клазомене те пошао амо у Атину, пребацивали су му