Topola

73

увев добра и послушна била моја два момчаћа, мој Ксантип и Парал, па зааш, како сам их строго држала. Поваздан су лепо мврно седили у углу којем а педагог је ввше пута крај Н)ИХ и задремзо, тако је мало посла имао с њама. Перавле је теднако говорио за њих, да су сметењаци па их је и грдио, што се тако слабо мичу и крећу. А у ствари баш су били честита деца, кааву свави отац себи може само желати. Научали су били слушати на маг. Ништа не ба урадали, што им човек не би заповедао. Седили би, ходали, јеаи и саавали, кадгод би човек зажелио. Рекее ли се: „Парале, не мећа прст у уста!* или „Ксаетапе, немој копкати еос", то Парал взвуче прст из уста а Ксантип престане копкати. А |елн се десило вадгод, да се мало намргоде, само је ваљало рећа: „Ево Морионе“ или ,сад ће доћи Еипуса“ или Ака или вук* или „ујешћете коњ“, одмах побледе па су ти оеда мирна као јагањци. А сад ? не може их човек више позната, откако је саадало оно, оеај Алкавијад дошао у кућу. С њам се у дечају одају уселала вака и хука-бука и свакојаво чудо. Прво му је било, да у запећак баца чегртаљчаце и чагру то је донде за Есаатипа и Парала бало већ највеће уживање па да заиште дрвеае коње и колаца Перивле му учини по вољи а он ти онда стаее јурита по пеоисталу, као да је н а тркалишгу у Олимпији. Не приђе дуго, додај а-