Topola

76

сјајне очи то бело пребело чело та врасна, бујна коса* „Неувротив је то нитвов!* повиче Телееипа; једило ју, што се Елпинива толико дивила дерану. Дозове затим педагога. Старац дошантуца. „Зашто си пустио, да ми Адвивијад истуче децу?“ повиче Телесипа. „Е, па он се и сам играо“, уиадне у реч Алвивијад; „већ је био намештен, да буде Тројански коњ, с којаи сам ја после хтео да уђеи у Илијое*. Телесипа погледа зачуђено у педагога. „Госпо Телесипа", одврати педагог, ,пије ми то првива, да сам морао попустити ћуда пустога дераеа. Јуче ме је ујео за руку као пашче“. „Иди, баш си 1 Реци као лавче!“ повиче Алкивијац чисто љутито. „0 Зевсе и Аиолиее!“ повиче Елпинива живо. Онда привуче дерана к себи па га стане миловати говоррћи: „Одважан си ти дечво, па да си живио у доба веливога Кимона, брата мога, ти би зацело поиогао бао бити Персијанце. Е али у оно доба, дете моје, б и ла су деца сасвим друвчнја него дааданас. Еису била тако језична ни безобразна ни брзорева. Па се нису отимала за масти и илвдге. Код стола се то седило лепо учтиво па не би ти ни за жпву главу икоје дете извадило само себи ма и најмањи задогај. Кад поседају по хр-