Topola

и разбијају, штогод се може поругпити и раз* бити, пењу се, камогод се само може попети а спадају, одаклегод се само може спасти. Робиње у кући задиркују и ттипкају а робове руже и туку. А латим ли се ја воји пут озбиљно, да их пропЈстим кроз шаке, онда ти се Ксантип а Парал за тиди час подвуку под столове и постеље а Алкивијад се као веверица по стубоввма перистила успне до надступива. А Перикде ? Потужим ли му се, само се насмеши па још брани коловођу Алкивијада а замера ,сметеаацима“ . . . . У тај мах прекиде Телесипу у речи мали Парал. Дотрчао а сав се заценио од плача. Ево ти и друга два дерана назоридо за виме. „Игралисмо се беснога Ајанта,* рече Алвивијад, ж бесеога Ајанта, што је поубијао силна говеда, кад се оно помамио. А ударао је говеда, јер је мислио, да су Ахејци. Тај је Ајант био прадеда наше куће; тако ми је говорио отац мој Клинија. Ја сам био Ајант а Парал и Ксантип били су говеда. Али их нисам јако ударао“. „Дивљаче један!“ повиче Телесипа, дозове Парала и Ксантипа к себи па их стане миловати и гладити, да би их утешила Дотле је Елпиника нетренимице гдедала у малог Алкивијада. „Све бадава,“ рече, „депо је то дере. Те црне,

7б