Topola

та изгледаше вероватна. као и гнев богова поме несреке, коју као да су випгњи прслали били на Иерикла. Више но икада помрачише се душе Атињана. Мегдан је био напуштен Перикловим противницизш. Перикле, после толиких незгода сад још потресен и изненадном смрку своје узданице, својих синова, и прохшшку свога дома, постао је некако тупо равнодушан те пуштао да све иде својхш током. За непријатеље му дошао је био час, да ураде, што су одавна приправљали. У народној скуппггини, у коју је дошло тек неколико њпх, предложи безочна злоба, да Гlерикла скиву са стратишког му достојанства и са свију звања, која је отправљао, а тупоума забуна одрбри то. Зар после десетина година славне управе државом ваљаде Периклу. Олимпљанину, опет бити прост атински граЗар да га је Дијогшт коначно надвладао? Е па добро, брако, говорило се. де сад ви, што водите велику реч у народу, Клеоне, Лисикле, Памфиле, *на језику одмах готови беседници и саветници на Пикни, де сад ви станите на чело флотама и војскама! Прихватите узде, што их извише из руку властољуболг Периклу! И одиста се ено баш опет на агорн упео неуморни Памфид, купеки око себе гомилу народа, да докаже, како лгу је пријател. Клеон позван, да буде војвода, упео се, да слави његову храброст, његово родо.Ђубље, његове подобности.