Topola

Преклиње је, заииткује, Покуцкује, прислушкује . . . пма ли осећања, Пла-л мисли та лубања?!“ Постеља му јеловпна, Нпје кревет, већ је скриња, Поклопдем јој се поклапа, Алп око таман склапа. П впде га впше пута, Где махнит по гробљу лута: „Има л’, гробе, у те мира Кад веГ нема жићу вира?“ НоГнп ветар плане, тужи . . . „Шта шапућеш цветку, ружи? Има л’ краја временпма? Има л’ краја световима? Ил’ те звезде у свемиру Неће нпкад жељном миру ? Има л’ жића и ван тмине? Оживи л’ цвет, кад угине?!“ Гротом му се смеју деца, А пустиник клеца, јеца:

287

ПЕОМЕ МПТЕ ПОПОВПЋА