Topola

Узданула, па сузанпм Оком воду гледа. У селу су полегали Кокошп и петлп, Младој моми бледи месец Тако лепо светлп. Ко сребрна Тупрпјида По води му зрацп . . . Мома скине златни прстен; У воду га бацп. Гледала је дуго за њим Непомично, мирно Долетео од некуда Ветрпћ па поппрн’о. Од пољупца поветарца Слатко задркталп, Па радосно у коло се Ухватили вали. К’о да су од чиста сребра Тако јасно звече, Као да би боно срце Да момпно лече.

293

ПЕСМЕ МИТБ ПОПОВИЋА