Topola

133

Сутра дан, у недељу, тек што је сунце огрануло, сакупп се збор око крал,а српског, а врјниди почну доносити силно злато, царске хаљине нензбројено благо, прекрасне коње дара блгарског н великанш његових. Сел тога доведшие још многе великаше бугарске у гвожђе оковане. Многи ■од њпх не вероваху да ил је дар погннуо, те Стеван народа да ил се нзнесе лртво тело царево. Они, уверивши се, почну юрко плакаты, и у глас закукају : О љубљени и слатки наги господине, моЯни царе, тако ли погибе? Зар ти слава царства сада ништа не помаже ? Где је сада твој златни престо ? Где је слава богатства твога ? Где су твоји скупоцени бисери и алем-драги каменови и одело златом извезено ? Где су, пак, мисли твоје ?!. . Устани, и вида велику жалост и тугу нашу, која нас данас снађе. С'вега смо лишена : и славе и величине : понижена смо и воде нас куд хоЯе. 1 За тял се окрену к Стевану, н рекну, како они виде да је он одржао победу у да су сад у аеговим рукама; него залоле : да се полене, како је аихов дар до јуче био славан, и данас понижен и прекорен, као и прах, и погублен изван државе своје. Помнлуј нас, мољаху они превисоки краљу и твојол преславном речју заповеди да се погребе тело овога нашега господара, до синоћ бившег супарннка ратника твога, а сада недостојног тн роба. Краљ, саслушав аихову лодбу и договоривши се са доглавнидила својил сахрани Михаила у дркви св. луч. Ђорђа. За тил краљ преко весника, јави архиепископу српскол Данилу, својој супрузы благочестиво] кралшди Марији, и свелу сабору српских зелаља; да је божјол полоћу сретно одржао победу над злцм душманином царем блгарским , који је ударио са великом силом туђинаца да уништи отаџбину српску. Кад се та вест по свој земљи рашчула, неисказана радост прожлала је сваког Србина. а у свила црквама и поноснил ланастирима српским, захорила се она дивна божанствена несла: Тебе Бога хвалим! 1 С бојног поља ћустендилског Стеван се са војскол ; крене у Блгарску, у којој је био неред : леђусобно уби-

1 Тамо, схр. 214.

2 Тамо, стр. 214—21-5.