Topola

154

cpucEe земље, a међу Србима не беше слоге, те да пжшу на браник отадбпне своје и да одбију непријатеље имморске, И станов ниц и оних земаља, које су срискп владари покорили, ы које су силом са српском царевином у заједншди држатс, показаше незадовољство. У ншма се пробуди стара тежња за самосталношћу; а у Србина не беше слоге и моЬи те да их одржи у даљој заједвиди ц у нријатељству. Ето таке беху спољне прилике, а у унутрашвьости, у средишту српске државе, још се у велико водила жестка pacupa између патријарха сриског и грчког, крјп не хте ни но што да призна нашу цркву за независну од њега, и нашег патријарха за врховну главу, наше дркве. Сем те распре, беше у землш још већа распра измену властела, ондашвье госпоштине срнске 1 . У нас та да беше властела по крвп, то јест, таких властела, који су се тако још од старина звали и властеоска права уживади, и .то је прелазило од колена на колено, од ода на сина; а беше јога и таких властела, који нпсу власт'линство наследили, него су га својим пожртвовањем на бојном пољу задобили. Они се ирви зваху још и стари властели; а ови други, изабрани ио заслугами, које ко пмаше, зваху се нови властели. Стари властели, крји су властелинство од очева наследили, мрко гледаху нову властелу, и држаху да су само они „рода господскога“; а нови , оиет, властели, који су властелинство собом заслужили, не даваху ни иребијене паре за то, што је ко влостелински, господски, син, него истицаху на среду личну заслугу и вредност, а тиме чисто презираху старе властеле, који се поносите заслугами дедова и одева. Стога између њих беше мрзости, па, најзад, и саме борбе. —И браћа се између себе борише, те још како жестоко, а да о што пи по дрна јада, већ само о власт и господство; а тпме се, пак, немилпде трошила снага народни, и у залуд се пролевала многа српска драгодена крвда. . . . Свршешак раша у Далмацщи. Бој у. Далмацији сврши се несретно. Србп, не добивши помоћи, изгубе битку

' Глас-ник срп. учен, друштва квьнга XXXV. ЦарУрош и краљ Вукашин од Ч. Мијатовића. Стр 137.