Topola

49

Владиславу није било нпкако по вољи, што Владимир није у пуху убијен, па нареди да се Владимир одмах убије. Кад Владимир пође из дркве, опазп џелате и одмах се сети своме јаду, па рекне владикама и пустињаку: Шта је то, господо ? Шта сте то урадили ? За што ые преваристс тако, u хоћете да ые убијете на правди Бога, ни крива ни дужка ? И они беху изненађени, па не могаху ни речи проговорите, него од стида и срама иоцрвенишв и главе оборише. Владимир се за тим номоли Богу, исповеди се и принести, пољуби онај дрвени крстић, који му је но владикама послат, опрости се са свима, и пзиђе из цркве. Но тек што је из дркве изишао, целати* га убпју, а владике га, по том, унесу у дркву, опоју и сахраие. Кад Косара дочује за ту жалосну вест, почне кукати и запёвати тако тужно, да би и камен продвилео. И Владислав се додпије кајао што је убио Владимира, али свој неваљали рад није могао. ни чим поправит Косара измоли да може Владимирово тело однети у Зету, и сахранити где хоРе, па га и однесе у место Крајину, где је био његов дворад (близу данашьег Елбасана, у Албанији) и сахрани у цркви св. Марије. Додније се и она покалуђерила и, кадје умрла, сахрањена је испод вьегових ногу. После неког времена византијски дар, кад се само ослободио Радомира, није хтео да чује за мир, но продужи рат с Владиславом. За тим Владислав скупи војску и крене се да заузме Владимирове земље и допре до града Драча, који онколи. Једнога дана, за вреые опсаде, вели наш летописад калуђер Дукљанин кад је вечерао и пировао, појави му се наоружан војник у обличју св. Владимира. Пренеражен тиме, Владислав са страхом и ужасом повиче: потрчите, војници, иотрчите, одбраните ме од Владимира, који хоће да ме убије и говорећи то скочи да бега, за тим паде на зешьу и . . . издахне. Војводе и сва остала војска поплаше се и разбегну куд који. Ви-

1 Џелатп су оружанп војнпци, одређени да убпју ове који су на смрх осуђенн. Оап су обнчно секли главе.

ИСТОРИЈА СРВА