Topola

прпдружп us имнерији, а Војисдава одведе у заточење у Цариград (1036 године). Војнсдав је тамо пробавпо око 3 године. За све време свога бављења у Цариграду Војисдав је, као „мудар и лукав" човек, увидео да је внзантијско царство слабо, u како почиње да се распада. Тадашњи византийски цар, Михаила IV, ннје ни мало водно бриге о своме народу. Пиновнпцн су свуда глобили, кога су год могли, а никога се ннсу бојали за то. Кад би се двојица за што судили, онда би увек онај добијао парницу, који је имао вшне новаца да нотнлати суднје. Па и сам цар није био много бољп од својих чиновника. Он се у своме двору веселио и пио из дана у дан. Насшье византпјско понова зближи и удружи сва племена Травуније и Зете и они устану противу византирске владавине, и пошљу позив Војиславу и његовим синовима, да дођу ида заузму државу својих предана. Борислав улучи прилику те побегне из Цариграда, дође у Зету, ставп се на челу устанка, те нротерају намесника византијског ТеоФила Јеротика, а он по нова завлада Травунијом и Зетом (1040 год.). После неког времена (1040), један византијски старешина пош.ъе цару на лађама грдно злато (око 100.000 дуката). Ну на мору се дигне бура и таласи донесу лађу до српских обала и о њих разлупајује. Тамошњи становници узму оно благо и однесу га Војиславу, Византпјски цар напише писмо Војиславу и поиште оне новце, али му их Војислав не хтеде вратити с тога, штоје сваком било слободно узети оно што на обали нађе. Византпјски цар и онако беше љут на Војисдава, што се био ~одметнуо,“ па сад нареди, да се с великом војском удари на Зету. И Војислав скуди војску, паре раздели на два дела: једним делом заповедали су синови његови и они се улогоре на неточно) страни скадарског језера (код Вравьа) и ту очекиваху евршетак борбе; другим делом заповедао р’е ейм Војислав и он је био на западној страни у Црмници. Византијска војска, кора се беше улогорила на скадарској

51