Topola

54

шен, те пареди да се сва војска спреми за бој, а око догора постави велику стражу. Међу тим Војислав се са својом војском по ноћном мраку лагано и опрезно примидао византиј сколе логору. Баш око поноћп, Војислав приспе до византијсвих иредстража и одмах удари на ншх. Неке стражаре побије а неки се разбешу, па онда, заповедавши да се у трубе затруби, јуначви јурише на Византијнце, вичући што могаху више. У тај исти мах и са околних орда захоре се трубе и зачу се вика, а Византијнди со још впше ирепадну сећајући се тада речи оног Баранина. Они беху у забуни и не могаху се бранити ни оружјем, ни рукама, нити ичпм другим, те неки нагну у бегство, а неки скакаху у провалов. Срби са свију страна ударе на њих. Тада је погпнуло седам војвода впзантијских и веома много (40.000) војника ; а осталп војниди, који су били сакривени у шуми, друге ноћи поврате се на своје земљшите, пзгледајући јадни и жалосни. У том боју мал’ те није и сам Војислав ногинуо. Његов син Гојислав, гонећи и убијајући Византијде, наиђе на свога оца, који је бдо сав крвав од многог борења, па помогавши га познати удари га мачем u обори с коаа. Војислав запомаже : „Боже помилуј 1- н сгн га позна по гласу па замоли да му опрости, јер је из незнања напао на н>ега; отац му опрости и крену се даже, а то место назову : „Божја милост." Спновп Војпслављеви гонили су непријатеље чак до реке Дрима, и мпоге су ранили и побили, а многе заробили и сировели к своме оду. Сутра дан, још у зору, Војпслав наредп Гојиславу да иде с војском против Љутовида. Он му још да да поведе са собом 50 заробљенпх и рањених Визаптпнада и да их, онако крваве, јадне и жалосне, иошље к Љутовиду, као за знав да he тако и са њлма урадитн, и не би ли се војска од тога поплашила и повукла у своје земље. Гојислав одмах с војсвом пређе преко которског залива и пође пут Клобука и Требшье, где је Љутовид, као што је већ речено, улогорио се био. Кад стпгне тамо, он се улогори снроћу Љутовида и понјди га да се измире, те