Topola

Svietle oči, tko da gleda Dvije danice, Iz kieh srcu pogled ne da Prije tužice? Tko će uživat moja lica Biela, rumena, Iz kieh cavti sva ružica Luga zelena? Komu da se drag daruje Celov od usti, Iz kieh riečca zamamljuje Kad se izusti? ' Tko će grlit bieli moj vrat, Ki diku nosi, Niz ki stoji pramen moj zlat Od rudih kosi? Tko će na mê biele prsi Prignut sva lica, Koje jesu ljepše vrsti Nego ružica?

Prie me oči izgubile Svjetlost pogleda, Nego stara izkočile, Da ih on gleda! Prie mi lice potamnilo, Ružom kô žene, Neg’ se komu priklonilo. Tko nij’ za mene. Prije mojih mednih usti Rieč se izgubi, Neg' neharnu da dopusti Da ih poljubi. Prie se grlo satvorilo Mramorom kami, Neg’ neharnu dopustilo Grlit rukami. Bože, stvori tvoju kriepost, Da ovi moj ures Dojde uživat i mû liepost, Tko dostojan jes. Ignjat Gjorgjić.

Sve u dragoj.

Mlado momče na čardaku sjedi U razkošno pramaljetno doba, I sam sobom ovako besjedi : Liepa jasnost vedroga je neba, Velik prostor sinjega je mora, Veselo je zelenilo gaja, Divno razno cvieće perivoja!

No kod mene da je moja draga, Sto mi dušu i srdašce mami, U njojzi bih skupa uživao I Vedroga liepu jasnost neba, I sinjega velji prostor mora, I veselo zelenilo gaja, I divotu cvieća perivoja. Gjuro Hidja.

10