Topola

15

Da te spustim u duboko more, U moru se ne bi raztopila, Morska vila dragocjenost tvoju U biser bi predragi salila.

Pa bi došli ljudi blagohlepni Iz zemlje bi tebe izkopali, Iz mora bi tebe izvadili I po svietu svuda razprodali.

A ti idi, nek te uzdisaji K nebu dignu, tamo zviezda budi, Tamo meni žalostnomu sjaji, Tamo ne će dostignut te ljudi. Petar Preradović.

Sanka. Zviezde bd’jahu po nebeskom hramu, j kILÀ\ A u tvrdu snu bi zemlja delà; Noć bijaše. U Ijuvenom plamu Ukradem se do tvog dvora biela, Gdje si rekla, da ću naći samu Tebe mila, tebe, mog angjela. Tvoj je pjesnik drhtô, dušo mila, Drhtô, slušaj, jer je od tog sata Sudba njeg’va delà odvisila . . . Drhtô j’ tada, dušo, prvog krata; Prvog krata pokaza mu vila Ponor , . . strašan ... i od raja vrata. Nu ti dodje. I bez cknenja tvome Hitila si na prsi pjesniku . . . 0, daj stani, da u stanju tome Pjesan tvoju zabilježi sliku . . . Da si boga . . . pjesnik raju svome Ne zabude raja čast i diku. Oko tvoje, oko, djevo, milo, U kom delo nebo se ljeskaše, Koje zbiljno uvieke je bilo U ljubavi za me tad goraše; I da lišća stidno rumenilo Dokaz nježan vatre tê ne b’jaše?