Topola

Topilo se srce vruće U naslade mile . . . Plakao sam, kličuć biele Domorodne vile ! Osuo se krajcem mora Divna li vidika! Grad do grada, hram do hrama, Zvonik do zvonika ! Još se vidi stare slave Velesjajnog traga, Košturnicam kajna pjesan Jošter zuji blaga . . . Kano diete cvilio sam, A od ljute boli : Ao Bože, što sagrieših, Da sam jadan toli?!

Konju Mrko dinu.

Davor konju, davor Mrkodine, Još od vile češljana ti griva Laka prši preko dal’kih njiva, Pjena vrije s obiesti, žestine, Kad li plane sunce na zreniku, Hlad u gustu tražiš si vrbiku. Još te nije uprezala ruka, Nit si kada oćutio sedlo, Niti se je ikada izvedlo, Da si gnan od krvožedna vuka. Divalj jesi: arapinu parao; A1 još niesi ... što bi Markov Šarac. Kako li će onda biti, konju, Kad, ždralovim zakitiv se peri, Mladi vojno kalpačić naheri,

Probirô sam rumen-ruže Pokraj romon-vrela, Da s mirisa njinog dahne Duša mi vesela! . . . U hram sveti letio sam Na mramore biele, Klicao sam u plamenu Moje duše vrele ! Molio sam : Bože mili, Oj provedri jednom Po našijeh gora vrsih, Smili mi se biednom ! Daj, o Bože, da nas sveta Digne sloga bratska, Da uskrsnu pjesmu pjevne Majka nam Hrvatska ! ! ! Ivan Despot.

Pa poleti u tu staju donju, Ter iz grla junačkog zapoje: «Davor konju, davor dobro moje!?» Kad te uzme opremati gizdav: Sedlo metat, ljutom uzdom uzdat, Hoće li se u te moć’ pouzdat, Da ćeš, svoga viteza ne izdav, Zdrava izniet iz nevolje smrtne, Da ti nigdje noga ne posrtne? Na topove burne i gromovne I oružja munjeviti bljesak Nek slobode čudotvorni vesak, Taj nebeski poruk se ozovne, Onda —• ne bud’ srca udovačka, Već da imaš tri srca junačka!

44