Topola

13

позорннду и у романе и јектичаве са атрибутпма те ботестп: кашљем п пљувањем крви, као блесак лажне поезпје. Да, јектика је тако распострањена код нас, да скоро оваки писац може видети своју жртву у рођеној фамилији, пли у кругу својпх другова. Па п ја сам у једној својој књизп „један дан на Мадери“ пзвео на позорницу јектику, али је написах са благнм циљом. И укус се впдео одмах, јер је књпга била преведена п на францускп п немачкп, руски, шпански, грчкп п српскп језпк. Сви ми желимо да је јектичавих што мање, алп на жалост јектика се тако шири, нарочито по варошпма, да је 'већ узела на еебе карактер хроничке епидемпје, која уништава најсимпатичнпје и најруменије клицо наше омладине, 'производећи у фамилијама дубоку тугу и ужасну несрећу. Загледајте само у ту мрачну књигу, што се зове статистика. У одељку „Статистика смртностп* читамо да је 1882 године у вароши Рпму за пет година било 12‘48 смртних случајева од туберкулозе на сваких 100 случајева, и то само мушких. Из друге таблице, где су