Topola

ДакЈ.е од сада, кад хоћезш да кажемо, да се мис.ш све дрвеће што га пма, плл бар што где расте, па бпдо то у грштаку, у гају, у луту, у шпбу, у шумп, у горп, у п.ганпнп, па чак п у забрану п воћњаку, мп ћемо да кажемо кратко п нросто: гиума п.lп, у множпнп гиуме, А ако којп пут п погрешпмо па рекнемо гира. онда опет мпслпмо ово нсто. Негде ћемо можда рећп н једно п друго, обоје, за то, да бо.ке одредпмо оно што казујемо; јер је, по народноме, опет гора вшпе на висини, а шума у равнпцп, у нпзпни п на мањпм виспнама.

II Постанак шума

Кад пођемо од успјанога срда земљпнога кроз кору њену горе к површпнп, преврнућемо неко.шко слојева њенпх, па нећемо наћп нпкака трага дрвеног. У целом тако званом бсзживотињском времену нема нпкаквпх остатака, (окамснотгша) од дрвета. Тојест, онда, кад нпје бпло на земљп нпкаквпх жпвотиња, ннје бп.lo нп шума. Доцнпје „створп Бог- мање п мање, па онда веће п веће жпвотпње, па п бп.ве. Најпосле су се највеће (најсавршеннје) жпвотпње створиле, па п бпље највеће. II када је Бог „створпо најсавршеннју жпвотпњу међу жпвотпњама ,у шести

оито меето, горовит крај, горовпт предео, а не шумовит. Но иошто смо ми нашу гору упропастндп, па оио што нам је остадо, јссте, и.ш бдизу је готово оиоме, што иарод зове шума, шумарица, шумарје; то мп готово ираво пмамо, што усвајамо појам: шума.

50

3АГОР К II Њ А