Topola

А где не би, побратпме шго, Кад на сусрет њему одсјаује, Красиа кита горскога цвијеАа, г lета, брате, горскијех хајдука, II једина још Србињу рука, У тој земљп Бог јој помогао, Па јој внше такпх тпћа дао I Ево шеће нз горице соко; Око њега оно пусто перје ; Дваест друга, дваест здатнпх дера; Сваком вера тврђа од камена. Њпма впје. њпма Мпдун бије, На све стране турсву крвду дпје. А кад ово јатанце „из горе пшета«, мајка гора зебе за својои децом п страх је изгпнуће јој п неће јој се вратптп: Мидун с четом пз горе ишета, Гора тужп за њпма п стрепп, Кано мајка за дсчпдом својом, Кад пх на пут крвави опрема, Мпда су јој, а худе је среће, Па се бојп вратпт’ јој се неће. II детету је мида мајка, и мајцп је мп.го дете: п хајдуку је мпда гора, и горп хајдук. Па ево какву хваду п пошту сам спн хајдук одаје својој мајцп гори: Кућа моја чарна гора, А постеља камен овп, Моја браћа све бд скора, Ади самп сокодовп. С њпма с’ вппем с ове горе, Као муња на здотворе. Страшно дп се здбтвор сидп, Све крвави покрп крпдп!

58

ЗАГОРКПЉ А