Topola

179

кући свога болесника да пзјави своју тугу и ткалост. „Ништа, ништа“ одговорио му је Велннгтон „ви сте чпнили како сте нај■боље умели“. „Али ја hy пропасти ако свет чује да сам бмо узрок толике патље и опасности за Вашу Узвпшеност“. „Па нико не мора о томе ништа знатп. Ев -,ја нећу о томе никоме ни речп прословити, а ви слободно наставпте ваш занат“. „Онда нека ми Ваша Узаишеност дозволп, да и даље долазим, како би свет увидео да ја нисам Ваше поверење изгубио“. „Е то не могу“ одговори Велингтон благо, али и строго —■ „то би значило лагати, а то ја нећу“. Нити бп он што лажно радио, као што не би лажно говорио. Једну другу слику дужности, истинитости, каква се даје видети у огледалу одржања задате речи, налазимо у животу војводе Блихера. Тако, кад је 18 јупа 1815 са својом војском хнтао преко лоших путева у помоћ Велннгтону (на Ватерло), он је соколио овоје војппке и речју и делом. „Напред, децо, напред“ викао им је непрестано. „Али не може се, —Господине, —■ није могуће*. „Како није могуће? мора да буде могуће. Ми морамо стићи на време у цомоћ г брату Велингтону. Ја сам му то обећао разумите обећао па зар хоћете да погазим задату реч“? И реч је одржана. Истина је сама спона људскога друштва. Без њо друштво мора да нропадне, или да -се у апархију и хаос претвори. Као год што