Topola

185

своја предавања као да ништа није ни бпло. Најзад, деси му се и та несрећа да, једном идући својим путем, онако сакат посрне и падне. У напору да се дигпе он запне п сувпше једном руком и сломије кост близу рамена. Трска живота се ту повије -—• али не пребпје. Бура прође, и наш се болесник опет исправи. За сво време љуте патње Вилсон не само да није показивао никакве знаке зебње, страха, нп умора већ је са непоколебљпвпм пострјанством и веселим лицем ишао на своју дужносш. Он је фактички на ногама умирао, и он је знао да тако стоји, п опет његова највећа брига била је: да сакрије од својпх право стање своје. По што се и даље непрестано напрезао, једнога дана деси му се, да, после држанога предавања у „Архитектном Заводу", прсне један дамар уз знатан губитак крвп. Но како је сутра дан опет било предавања, он оде али само да издржи нов губптак крви. Ово- га оборо и ослаби тако, да се на- сигурно мислило да прежпвеги неће. Али он и то преживе; па, кад се Сош и впдело да му иде на боље, поставе га за чувара „Шкошског индусШријског музеја“ Од тога доба музеј је прогутао све његове заостале снаге, и он је ускоро за тим дочекао да оствари идеал свога живота, а имено: „да умре у седлу,“ радећи и привређујући... Једнога дана у јесен 1852, враћајући се са редовних му предавања на университету, он ■осети јак бол око ребара. То беше запалење