Topola

184

и тешки маршеви које је он тада предузимао извесно су му више шкодили но вајдили; а он се ипак после њих. и уморан и сустао, враћао раду мозг ом. Са једног таквог дугог и трудног марша у околини Стерлинга, он се вратн са осакаћеном десном ногом која отекне, позли, и, најзад, као једини лек за болесника, буде одсечена. Болесник п то прежнви п неуморно рад наставп, час ппшући час предавајући своју хемпју. Сад напђе на њега ревматизам, и неко јако запалење у очима. Впше, наравно, нпје могао да пише; али он, ппак це попуштајућп болестн, прнбегне диктирању својих предавања својој сестри. Боловп га још нпсу остављалп, п он је могао заспатп тек по употреби морфијума; али, као и да ни то не би доста: појавпше се знаци U лућне болесШи. И опет, болеспи с је настављао своја недељна предавања, не пропустпв нп једно једито. У двадесет седмој годинп својој, болесни Вилсон је издржао по једанајест и впше часова па недељу; и, ма да је осећао да му се смрт спрема, он је тако весело радио п запињао као да се здравље обилно прелпва. Било је пута кад од просте клонулости п губитка. крви из плућних органа нпје могао маћи; алп, чим је мало снаге у себп осетно, он је устајао и пшао на посао, ликујућп: „како вода у бунару придолази." Плућна болест не само да га није остављала пего је све впше маха узимала, а кашаљ му је из дубнне досађивао; и опет, он настављаше