Topola

193

При крају свога живота Ајлер изгуби очњи вид, али он весело продужи писање своје, допуњујућн недостатак вида разним ђенпјалним досеткама механичким, као и непрекидиин вежбањем снаге памћења. Највеће му је задовољетво било: наћи се у кругу своје унучади, и, у сред најтежих студија својих, учити их малим лекдијама њпховшг. Исто се може рећи о професору Робинсону од Единбурга, том. првоме уредннку брнтанске Енциклопеднје. (~Cydopaedia Britanica“) који, изнурен радом и болешћу, налажаше главно задовољство у друштву сваг унука. „Ја се безгранично радујом" ппсаше он Џемсу ВаШгу „што могу да штудирам напредак његсве невине душе, а нарочито оне небро)не истинкте детиње, на које пре ни главе не обртах. Хвала, доиста, француским теорпстама, што још јаче обратише пажњу моју на онај прст божијп који децу чува, и који ја сада видим у сваком невештом покрету и посртају њиховом. Ако игда, а оно сад жалим, што немам времела да посветим све силе живота искључивом изучавању дечијег развитка.“ У једно од најболнијих искушења, у које може пасти човек од стршвења, пао је бпо женевски природњак Абаузит када му се, као оно нашем Њутону, десила несрећа, достојиа философске ности. Између многих другнх ствари узитје велики део свога времена поклонио био изучавању барометра п његових варијација —■ у намери да из

КАРАКТЕР