Topola

204

свачије срце. Он нас не учп само пристојсти п учтивости, него нас чпнп увнђавннјим и мудријим, и може се сматрати као сама круна људских чари. 0 „правилима" учтивости ми смо већ казали да су од слабе вајде. Јер, оно што се именом „етикета“ зове, често је сушта неучтивост и неискреност. Ту улазе неке врсте лажних „позитура“, које је врло лако провпдетп; а, у најбољем случају, етпкет је тек заменик лепоме понашању, па и то често лош заменик. Добро понашање, међу тим, састоји се поглавито из уљудног и лепог држања. Пристојност је врло лепо оцртана као вештина показивања спољним знацима оно што у душп према другим осећамо. Али неко рећи ћете може бити савршено учтив према другом, и опет не осећати ништа особито. То је нстина. И за то, лепо понашање нпје нп мање нн више до лепо понагиање'. Права учтивост мора тећп са извора искреностп, мора пћн од срца\ —плп неће оставити за собом ннкаква трајна упечатка. Јер, никакав степен углађености не може заменптн искреност. Сва је тајна у томе: да се природни карактер јавн у правој му суштини, ослобођен једино од природне му оштрине и рапавостп. И ако учтивост, у најбољујој облнку, треба по речима Сен Франциса де Сала да „личп па лепу бпстру воду без укуса" опет је ђеније људски онај који ће многу ману да покрије, и коме he се, баш за то