Topola

213

Са друге стране, признати се мора, да <су неке од најбогатијих и најплеменитијнх природа оскудевале у такту и политури. И, као год што рапава љуска може сакривати најолађи плод, тако и сурова спољашност може заклањати лепо и племенито срце. Такви су људп били, на пример, Мартин Лутер и Џан Накс... „Ко си ти“ питала је шкотска краљица Марија Џана Накса „што хоћеш да учитељујеш племићима и крунисаној глави ове земље?“ „Госпођо" —одговорио је Накс „ја сам, ија сам, син ове земље!“ Кажу, да је, пред смелошћу, или суровошћу, овога проповедника Јеванђеља, више пута краљица Марија од муке ллакала. А, кад је Регепт Мортн чуо за то, онјерекао: „боље да плачу жене, но брадати људи...“ Прп спуштању пстога реформатора у гроб, Регент је, загледав још једном у отворен сандук, изустио ове, колико верне толико и карактериотичне, речи: „Овде лежи онај ко се није бојао да погледа никоме у очи.“ И Мартин Лутер је изгледао некима као прост збир суровости и рапавости. Али и време у коме је он живео било је бурно и опасно; а задатак, који је он себи поставио био, једва се могао извршити благошћу и питомошћу. Да би пробудио Јевропу из њенога сна, ваљало му је говорити и писати свом снагом и жеотином. Па ипак, Лутерова жестина била је само у речима. Иза његове сурове спољашности крило се топло срце. У приватном животу, нарочито, био је