Topola

220

кав ванредно стпдљив човек. Он је, на пме, своје комаде тако некако у свет нуштао, да се, управо, не зна ни да нх је он пздао, нп да је и овластпо кога да их изда. Не зна се, чак, ни кад је која књига света угледала, већ се за све подједнако нагађа. Најзад, не впди се да је много марио и за чпсто глумачку му славу; јерје у својим рођеним комадима играо само улоге другог и трећег реда, па и то, слабо и равнодушно: а, чим је доспео до некога положаја у четрдесетој му години, он напусти Лондон (то седиште п средиште енглеске хнстријанске уметности) и повуче се у једну малу паланку, да тамо, невиђен п нечувен, проведе остатак својпх дана. Дотие је се, као што видимо, све удружпло да докаже избегавајућу природу овог човека, п неодољпво устручавање његово. Вероватно је у осталом, да поред ове црте (устручљивости) коју је, зар, као и код Вајрона , пооштравала телесна сакатост - Шекспир није нп у ком високом степену био обдарен зраком људске наде. Јер, пада у очи то, што велики драматист, у току свога писања, обплато слика све друге дарове, осећаје и врлине, али се ретко кад зауставља на нади ; па п тада тек некпм тоном очајања ил разочарања. На пример, најбоље што ће о томе речп, даје се наћи у овом стиху његовом; „Лек од свију јада To је вајна нада“.