Topola

250

рав, и племенитост карактера. Управо, и штогод је више света виђао, cse је до дубљег уверења долазио: да је, за развптак човечијих добрих страна и врлина, неопходно: здраво стање и уређење долшће. Више свега, он је уздизао брачну срећу као праву срећу људску, и сматрао је своју рођену женпдбу као најмудријп корак у своме животу, „Оно, јест“ вели он „да сам ]а п пначе повољним околностпма обдарен био; али ни за један дар немам толико Богу да благодарим„ као за моје домаће благо. Оно је у пстпни прво и највеће благо људско. И што год впше старим, све ми важнији излазп онај део живота на који сам у младости са висине гледао, п хоће ево да ме лепо накнадп за све остало што сам у веку претрпиоУ. Даље, у писму присну му пријатељу Еаргилеју, вели: „ти не можеш ни представити себи шта вредп мени моја Марпја у часовпма искушења. Она, која је обично блага, тада постаје прека и одважна. Она лебдп над-а-мном п без мога знања, као што ме наизменце блажп, стпшава п куражи у приликама које мене свога потресају, али које она ладнокрвно дочекује“... У једном трећем писму, исти Де Токвил, прпча: „не могу ти, пријатељу, оппсати блаженство 'друштва, које ми је донела жена у чијој се прпроди огледа, па п добија, свако добро на које ја у душн помпслпм. Нема прпмера где ја право погоднм, а да ми одмах то не покаже, и не уздигне iie, поносно јој задовољство. Исто тако, чпм ме нешто