Topola

1 5

журно јаше војсци на брду. То беше главом војвода Велингтон ! Њега прво познадоше Камбелови португалоки батаљони, и одмах нададоше радосну грају. Суседни пук, дабогме, прпхвати овај одзив, који се за тилп ■часак претвори у онај громовити поклич са којим енглески војник улази у борбу, а према коме ни један непрпјатељ нпје остајао непотресен. Велингтон напрасно и намерно заустави коња на једном вису, на коме су га могле видети обе војске. Увода, који до њега ст јаше, прстом му показа самога Сула, којп сс палажаше на противном впсу, али тако близу да се добро дао уочитп. Велингтон управп пажљив поглед на моћнога противника, па онда у себп рече; „оно је један велпкп војвода ! али Сул је п смотрен, и он ће задржати свој напад да сазна узрок енглеском кликтању - што he дати времена шестој дивизпји да стпгне и да победи." Тако је п било. Лични карактер врши по који пут п талисманске улоге, те изгледа, као да су извесни људи оруђа неке надприродне силе. „Док ногом лупиш о земљу Италију војска he из ње понићи," с правом је говорио Римљанин Помпије. На глас једнога Пешра-Хермита Јевропа је сва устала и на Азију кидисала (у крсташким ратовима). За калифа Омара, веле, да, се људи више бојалп његова штапа него ли многе и многе оштре сабље. Сама имена неких карактера