Topola

306

људи. Свакако, у историји ми увек боље видимо људе но законе; па и сами догађаји нсторичкп занимају пас поглавито за то што су везани за осећања, страдања, и ствар онпх који их стварају. Нити се ми више интересујемо за масе, и гомиле људске. Не, ми увек осећамо и симпатишемо са оним појединим јунацима, чијв' биографије ударају најлепшп и најстварнији печат свпма велпким драмама историјским. Између велнких ппсаца прошлостп, сва је прилика, да су Плутарх и МонШењ највише допринели образовању карактера у великих бораца и великих мислилаца, а то, први (Плутарх) износећи узоре .јунаштва; а други, пстичућп питања са којима су разбијали главу сви векови и духови. Рад обојих, пак, извршен је готово по једном калупу, у впду биографије, чије се најживље представе састоје у сликама карактера и људског искуства. Плутарховп „Животописи“ , на пример, и ако су наиисани пре хиљаду и осам стотина година, опет, као оно Омирова „Илијада“ , заузимају прво место међу делима свога рода. Та је Плутархова књпга била и омиљена друга Монтењева; а за Енглезе она има и нарочита пнтереса, у колпко је послужила Шекспиру као главна исторпјска основа у његовпм велпкпм драмама класнчним. Моншењ је назвао Плутарха п „најузоритијим писцем биографпје;“ а Алфајери страсно се одао литературп чнтајући Плутарха. „Ја сам читао“ вели он „живот