Topola

'Тимолеона, Цезара, Брута и Пелопида впше од шест пута, и сваки пут сам долазпо у такву узбуђеност, да сам и плакао п јецао. Кадгод сам, управо, наплазпо на неку велику црту ових великана, мене је таква нека ватра обузпмала, да се, за жпву главу, нпсам могао скраситп на једноме месту“. Плушарх је био омиљен писац и тако разних умова као што су: Шилер, Франклин, Лаполеон и госпођа Роланд! Ова последња, нарочито, била је тако заљубљена у ту књпгу да ју је носила собом п у цркву, и тамо за време службе читала кришом, место Светога Писма. Плутархјебио и ранпте.љ душе тако вптешких карактера као што беху Хенри IV. (од Француске) Тирен и нашп Напјери. Сер Виљем Напјер, нарочито, није се у младости својој ни растајао од њега. Нема сумње да ~је ова књига пробудила у њему оно страсно обожавање великана Старога Света. п много допринела и карактеру и правцу његова живота. За њега се (Сер Виљема) најзад, прича, да се, болујући пред смрт, онако слаб и изнурен, враћао у памети Плутарховим јунацпма; те је по читаве часове гласно беседио о подвизима Александра Македонског, Ханибала и Цезара. Зацело! ако би се могао узетп глас од свпју оних, који су со у своме добу „дали повести за јунацима књига које су читали, онда би Библију вазда изузев пала, на сву прилику, огромна већина на Плутарха.

307