Topola

136

интензивније него ирно y мраку, и оно црно које постаје затварањем очију. Ово исто важи п за бело: тродимензионалан ocehaj светлога потенцира дакле и црно и бело. Између црног и белог постоје међучланови, постоје прелазни квалптетп сивога. Спво ce y обичном жпвоту зове прљавпм, на пр. облаци су сиви, дим, чађ. блато ; даље су сви објекти донекле сивп, кадје небо облачно. Блпже посматрање нпанса сивог показује нам, да међу њима постоји једно сиво које je на средини између белог и црног и да од овога полазе ниансе, које ce с једне стране све вшпе прпближују црноме док не дођу до потпуно црног, a с друге ce стране све вшпе прпближују беломе док не дођу до потпуно белог, што ce може преставити једном правом лшшјом. y чпјој средшш лежи средње сиво a на крајевима бело и црно (в. сл. 18). Сиво нпје смеша између белог и црног y том смислу, да ce поједини елементп белог п црног могу y њему јасно разлпковати. Мп само само закључујемо да je сиво смеша белог и црног, али не видимо то непосредно, не впдпмо y сивоме делове белог и црног дистинкшно, као што један црн квадрат дистпнктно опажамо да je различан од једног белог квадрата поред њега (в. сл. 21) пли као што y смеши киселог и слатког опажамо и једно п друго за себе. Међутим ппак сиво ce несумњпво налази између белог и црног (и y том смпслу састрји ce из белог п црног): мп опажамо на пме да je сиво слгlчно π са белнм и са црнпм п ако y њему не видимо ове последње. Мп ћемо доцније описати огшшрније непосреднп утпсак, којп на нас чине сложенп квалитети чула вида. Обпчно ce сматра да je бело оно што je највпше светло, a црно оно што je најмање светло, п тврди ce да су те градације (белоће одн. светлостн) y исти мах ii градације интензптета белога п црнога (одн. градацпје светлости, Helligkeitsstufen). To je мпшљење међутим погрешно, јер оно, прво, не водп рачуна о томе, да je светло нешто различно од белога. Бело

сл. 18