Topola

165

тно je. Кад бих могао y једном моменту осећати неколико задовољстава, зашто онда не би могао доћи бол на меото једног од тих задовољстава? Ако би било могуће пматп y свестп неколпко квалитативно истих осећања, онда бп бпло могуће имати и неколико квалитативно различних. На послетку има пспхолога, који принциппелно одричу ову јединичност емоције y једном момепту свести, па или узимају, да, и ако y исто доба постоје неколико болова и неколико задовољстава, свако сложено емоцпонално стање y једном моменту показује извесно једпнство, или одричу и то јединство сложеног емоцпоналног стања, и уче да je емоција y свести дата на исти начгш y миожипи као п сензацпја. Преставник првог мишљења je Ремке (упор. Ј. Rehmke, .„Lehrbuch der allgemeinen Psychologie“ 1894, § 86, s. 323 ff), другог Цпглер (Th. Ziegler „Das Gefühl“ 4-te Aufl. 1908), треher Вунт (упор. на np. „Grundriss der Psychologie“, 9-te Aufl. 1909, s. 191 fj. a четвртог велнка већина психолога. 0 целомо питању, као η о покушајпма да ce оно експерпментално реши, упор. В. Titchener, „Lectures on the elementary psychology of feeling and attention“, 1908, p. 45 ff. Против теорије, no којој je емоција једног момента ii квалитативно и нумерички једна, ми ce бунимо због парадокса који из ње произлазе. Ако je она истинита, како je онда на пр. могуће да бол y целој руци буде исто тако прост као бол на врху прста? Емпириска Психологија међу тим није дужна дати одговор на ово питање, њено je само да констатује, да ce једно исто осећање једанпут односи на сензацију веће, a други пут на сензацију мање просторности и ако оно само нпје распрострто. Сложена осећања међутим (о њима види § 38) наша теорија мора схватити да су сукцеспвне природе. Тако осећање сажаљења, y коме нам изгледа да осећамо y исто доба и бол и задовољство, мора ce схватити као сума осећања бола и задовољства, који ce y времену наизменично јављају (интермитирају), т. ј. ми осећајућп сажаљење y једном моменту обраћамо пажњу на себе и изазивамо задовољство, за-