Topola

171

тор y свету, тада дакле свест постаје фактичким среством за жпвот организма п тек тада биолошка теорија добија реалну подлогу, али y исто доба увиђамо π да она мЦке важпти само y секундарном смислу. Јер ако je овеот реална, онда je емоција нешто исто тако реално као п сензадија, па пошто емоција непосредно значи вредност, то ce тада мора признати, да je вредност емоцпје y самој њој, да je позитивна вредност задовољства y самом задовољству као таквом a негатпвна вредност бола y самом болу. Према томе, као што су сензације само y секундарном смислу преставе, знадп спољних објеката, тако су п емоције само y секуддардом смислу изразд за вредност извесндх органскпх функцпја по живот организма (као и оДговарајућих сдољддх објеката који утичу на организам). Прпнцпдиелдо je једддо дакле лсихолошка теордја тачда. Али баш зато што je она принципиелно тачда, бполошка теорнја je лосреддо тачда. Beh кваллтативнл дуалитет код емоције указује на везе, које везују свест за тело. Кад би налме протпоотавили да душа може постојатд без тела, онда она y том случају не би могла осећати и бол ii задовољство, јер де би бдло спољлог узрока којл би мењао њено емоционално стање. Свест, кад oceha задовољство, далази ce тако рећд y себи д са собом, и она таца нема разлога да изађе ван себе и да ce плта да ли лостојп нешто и вад ње. Бол пак указује на дешто вад свести, јер je бол y стварл дешто што лротивуречп основном односу емоције према субјекту, те о тога субјект oceha емоцпју бола као лешто што долази с поља. У тежњл субјекта да ce ослободи бола изражел je факт, да бол цолазд слоља, да он долази од везе субјекта оа телом. Ве.зом за организам свест je дакле лриморана да oceha бол и овим својим ocehaњем она постаје активном, постаје среством за одржање организма. Кад je једном свест на осдову емо ције бола постала свесна своје везе са организмом, она и y својим емоцијама задовољства лостаје свесна те везе и на тај начин свест y емоцијама види знаке по којима сазнаје значај одговарајућих функција д промена y органдзму.