Topola

173

неорганској природи нема морала. јер нема његове основне подлоге, емоције. Емоцпја, као што смо видели, једном својом странож изражава позитпвну вредност, a другом негативну вредност. Негатпвна вредност y емоцији не значи просто осуство вредности, већ она значп нешто чиме ce директно негира вредност, и због тога je бол нешто страшно, нешто од чега ce бежи, што ce не да издржати. Пошто je задовољотво позитивна вредност, то jé бол негација задовољства и то позитивна негација задовољства, између њих као психичких квалитета постоји истп онај однос који постоји између белог п црног. Као што je црно директна негадија белога, па гшак je за себе узето један засебан квалптативни садржај, тако je и бол директна негација задовољства и засебан квалптатпвни садржај. На основу овога излази нетачноот оних теорија, које тврде или да je само задовољство позитиван психички садржај, a бол његово осуство (Лајбниц) или обрнуто, да je само бол позитиван садржај a задовољство његово осуство (Шопенхауер). -Јер кад би Лајбницово тврђење било тачно, онда би задовољство једино могло бити трајно, бол би увек био моментан, јер би био условљен претходним јављањем задовољства. То међутим очевидно није случај, јер несумњиво има болова којима не претходе задовољства. A кад би Шопенхауерово мишљење било тачно, онда би бол био једино трајно емоционално стање, док би задовољство било моментано и условљено претходним јављањем бола. То међутим такође није тачно, јер има задовољстава која нису моментана и има задовољстава чије јављање није условљено претходним боловима (на пр. осећање пријатности слатког, многа естетичка задовољства). Истина постоји више дуготрајних болова него дуготрајних задовољстава, пошто јачина задовољства опада са трајањем много брже него јачина бола, али принципиелно узев задовољство je исто тако трајно стање као и бол, и бол y овоме погледу гша само зато превагу, што оу емодије везаде за организам a y економији организма бол игра много важнију улогу него задовољство. Иото тако од везе