Topola

174

емоције са организмом долазп и то што има много впше случајева, y којима боловп претходе задовољ■ствима него задовољства боловима, одн. што има много впше самосталних болова (т. ј. болова који ce јављају -без претходних задовољстава) него самосталнпх задовољстава. односу на субјект бол п задовољство имају увек псти значај : бол пзражавања негативно, a задовољство позитивно стање егзистенције субјектове, задовољство као такво не може за сз г бјект никад бити нешто негативно, нити бол нешто позитивно. У односу на спољни објект пак, којн пзазива бол или задовољство, то није тако. Један исти спољнп објект не производи y нама увек једно исто осећање. Кад ce претпоставп да ce наш организам не мења и да ce не мења датп спољни објект, који делује на наш организам. његова чулна престава y нама he бнтп пста, јер трајање не мења квалитет сензације (оспм псвеснпх неизбежних, али обпчно незнатних вариацпја које долазе од процеса y са.мим чулним органима), алп емоцијд ce y том случају мења. Као општа норма за варијацпју емоције при дејствовању једног истог спољног објекта на наше чулне органе важи следеће. Кад ce један објект првн пут јави y свести, он производи или бол или задовољство (а то je најчешћи случај, али има п објеката, којп су при првој појави пндиферентнп). При дужем трајању таквог објекта y свести емоцпја задовољства плп бола, коју je он пзазвао, опада пнтензптетом док не дође на индиферентну тачку. Пошто пак y отрогом смислу нема индиферентног стања, јер нема нечег трећег што није ни бол ни задовољство (јер морамо претпоставптп да y сваком моменту имамо y нашој свести емоцпју), то ово дшдиферентно стање“ y ствари je илп бол плп задовољство врло слабог интензитета (прп чему ce може иретпоставптп да постојп непрестана впбрацпја његова из бола y задовољство и обратно). Ако објект ii даље постоји, онда he ce емоција. која ce y првп мах јавила, ако je та емоција била задовољство, претворити y супротну емоцију, т. ј. y бол, ако је пак