Topola

196

тање, него и онда, када оно мирује: y овом последљем случају душа ce ceha оног мускуларног ocehaja, који je при ранијем кретању очију y односу на један дати утисак био потребан, и на основу те слике сећања локализира одговарајући утпсак при мпрном гледању. Ова Лоцеова хипотеза не може ce међутин одржати. Истина je да су кретања напшх очију при мењању фиксационе тачке праћена y извесшш случајевима мускуларннм ocehaj има, алп то бпва само при кретањпма која су релативно велика. Претпоставити, да сваки такав покрет има свој засебан мускуларни ocehaj, потпуно je хипотетично. Даље све кад би ce το и претпоставило, из тога не би следовало, да су мускуларни ocehaj п оно, што вршн локал-изадију впднпх еензацпја y простору, јер разлпке y велнчпнп мускуларнпх ocehaja чпсто су интензивне a разлике y локализацијп су екстензивне. Даље je пемогуНе прешоставити како he ти мускуларни осећаји дејствовати и прп мирном гледању, јер онч тада уопште не могу нп постати одн. немогућ je постанак њиховпх слика сећања. Емпиристпчка теорија Лоцеова мора ce дакле одбадити. Своју теорпју изложио je Лоце најпре y делу „Medicinische Psychologie“ 1852, § 28 — 32, затпм y „System der Philosophie“, II Bd, Metaphysik, 2-te Aull. 1884,-s. 549 —565. Хелмхолд je допунио Лоцеову теорију y толико, што поред Лоцеових локалнпх знакова узима још п квалптатпвне локалне знаке, који карактеришу утиске на разннм местпма мрежице (в. „Handbuch der physiologischen Optik“, 2-te Aull. 1896, s. 950 fl). Ha послетку y својој теорији комплексних локалнпх знакова Вунт je модифицирао бптно Лоцеову теорпју y тилико, што прво разликује локалне знаке, којп одређују узајамни положај тачака y простору (одн. тачака y дводимензионалној површпнп), од локалних знакова који одређују положај опаженпх просторнпх тачака према опажајућем субјекту (одн. локалних знакова који одређују опажаље дубине),. η друго што претпоставља, да je сама просторна форма продукт опажања локалних знакова са самим ocehaj има вида, позивајући ce прп томе на свој принцип тако зване стварачке синтезе. Вунт своју теорију назпва преемпиристичком или генетичком, јер по њој само развпјено пскуство je προдукт психичког развића (о Вунтовој теорпјп видп „Grund-