Topola

200

прпмарно, a опажање простора шшања секундарно. Осећајп пипања код окатога не служе дакле за опажање простора као целине, већ тн осећаји служе само као контрола тачности просторних облика констатованих видом, a осим тога п као контропа реалитета појединпх видом опажених тела. Тиме je завршен проблем постанка простора код окатога и сада прелазимо на проблем просторног опажања код слепога. Кад ce говори о слепима, треба разликовати три групе слепих. Прва група обухвата оне који су ослепели иосле пете или четврте године. Таквп слепи имају слике сећања боја, које су раније опажали, и имају слике сећања просторних облика. Осим тога онп имају оне псте светлосне ocehaje које има окат кад затворп очи, т. ј, онп имају ocehaje црног, сивог, белог и светлог, (они опажају извесна светлија π друга мање светла места y спољнем простору). То су дакде слепи с мраком и са сликама сећања soja. Друга група обухвата. ослепеле пре четврте или пете године и слепорођене код којпх очнп нерв није атрофиран. Таквп слепп имају, као и први, осећај црнога, спвога, белога и светлога, али немају слпке сећања боја ii иблпка : то су дакле само слепи с мраком. Најзад трећа група обухвата слеиорођене код којих je очни нерв разрушен, и који немају ни слика сећања боја π облпка, ни опажаја мрака. Ta група обухвата слепе без мрака, дакле оне слепе који су слепи y апсолутном смислу, док оне прве две групе обухватају слепе y релативномсш! слу. Проблем опажања простора код слепих прве групе лак je, код слеппх друге групе мање je лак, a код слепих треће групе, који су y осталом врло реткп, необично je тежак и скоро нерешљив. Код слепих (то важп нарочито за другу и трећу категорпју) праг локалпзације мањи je одн. већа je осетљивост за разлпковање просторнпх утиоака пипања него код окатог. За слепе je на име та осетљивост на извесним деловпма тела два илп трп пута већа него код окатога, чуло пипања je код слепих дакле фпнпје него код окатпх. Осим тога њихово актпвно