Topola

209

псто као што потпуно осуство једног психпчког садржаја, његово пшчезнуће пз свести, преотавља апсолутнп прекпд одговарајућег психпчког времена (о чему je раније y овом параграфу било речи). Садашњоот перманентних психпчких садржаја битно je различна од садашњостп променљпвих психичких садржаја (одн. садржаја који ce непрестано мењају) : она прва je недељива али Шрајна , ова друга такође je недељива али не шраје. За садашњост перманентних садржаја тврдимо да je трајна само упоређујући je са временим током променљивих психичких садржаја, који су y псто доба са оним првим дати y свестн, сама за оебе пак та садашњост није трајна y временом смислу. Други услов за постанак преставе времена лежи y чињенпцп перманеншног субјекта. Истинитост чињенпце перманентног субјекта следује непосредно из пстпнптости чињенице перманентних свесних садржаја. Јер кад би субјект свестп y сваком моменту био други, онда би опажање перманентних садржаја било немогуће, онда би новом субјекту морао п сваки свесни садржај бити нов. Ефект je исти било да претпоставпмо, да ce ови свесни садржаји y сваком моменту мењају, или да y сваком моменту поотаје нов субјект Свестп a да садржаји остају непроменљиви. Осим тога, пошто престава времена као таква мора, по себи узета, садржавати сукдесртјзу то мора и субјект, да бп био свесан те сукцесије као такве, битп један и непроменљив за све време док ce она јавља. На основу перманетних психичких садржаја с једне π перманентног психичког субјекта с друге стране ми имамо сада да изведемо преставу временог тока, преставу више сукцесивних момената, који ce јављају један за другим. Од временог тока ми опажамо непосредно само један једини моменат, моменат садашњости. Ми морамо очевидно впше таквих момената моћп фиксирати на каквом парманентном психичком садржају, да бисмо могли знати да они постоје. Једиии начпн пак да ce το учини лежи y утврђивању њпховог броја, y њиховом бројању. Јер да има више таквих момената од једног , који нам je непосредно дат, то je оно што

ПСИХОЛОГИЈА