Topola

208

вих момената, који непосредно, без интервале следују један за другим. Дубље посматрање дискретног психичког времена открило би нам, да ce оно састоји из две врсте недељивпх момената садашњости: из садржајима испуњених момената садашњости и из момената промене. Логичке аргументе за састављеност днскретност времена из ове две врсте момената читалац he наћи y моме делу „Principien der Metaphysik etc“. I Bd, s. 139. Али ако не постоји непосредно опажање временог тока, или, друкчије речено, ако психичко време није ствар опажања, онда je питање, како ми y опште знамо да постоји времени ток, на који начин постаје y нама престава времена? Ми ћемо најпре пспптати услове под којима je једино постанак њен y нашој свестп могућ, па ћемо онда показати и сам начин њеног поотанка. Првн услов за постанак преставе временог тока лежи y чињеници иерманентних психпчкпх садржаја. Кад би на пме сви садржаји свести непрестано теклп, непрестано ce мењали, ми бпсмо опажали утзек само један момент те променљпвостп, a пошто све преставе имају своје порекло y опажајима (в. о томе § 31), то бп била немогућа престава временог тока, γ нама би тада постојала cyuuecuja пресШава, али не би постојала пресШава cymiecuje. Да таквих перманетних пспхичких садржаја допста има, у г верава нас беспристрасно посматрање факата непосредног искуства. Док OB' тон непрестано мења, па п онда кад остаје по квалитету π интензитету своме пстп (у овом случају y сваком моменту он ce обнавља, тако да сваки μολιθητ доноси један нов тон, којп je само нужрички разлпчан од пређашњег), дотле je боја (одн. једна бојна површина) дата обично као перманентан садржај y свести. Ова бела површина хартије н. пр.. на којој ппшем, не мења ce нп мало y времену п кад је'дуже времена посматрам. Перманентни психичкп садржајп докле трају, трају y апсолутном смислу, т. ј. не мењају ce, леже ван времена. Онп дакле престављају'· прекид временог тока y апоолутном смислу, онака