Topola

213

кунДе iiMa сМаТрати за шшпмум психолошке садашњости y односу на спољне физичке дражи. 0 наведенпм ексиеримеитима наћп ће читалац најбоље пзлагање y W. James, Principies oi Psychology, 1901, 1 vol, p. 611 ff. Да je време допста самојпрестава a не и опажање, показују и феноменп субјектпвне оцене времена. Познато je, да нам једно исто субјективно време изгледа кратко кад je наша свест испуњена множпном оукцесивних престава и догађаја, чија намје садржина интересантна п занимљива. a да нам изгледа дуго, кад je овест пспуњена малим бројем престава (или и једном једпном, што бива кад на пр. нешто очекујемо), чија садржпна y ма коме облику изазива незадовољство. Кад би времени ток био ствар непосредног опажања, онда би требало да буде обрнуто, т. ј. y првом случају требало би време да нам изгледа дуго, пошто поотоји множина преотава које сукцееивно теку. a y другом кратко, пошто je број тих престава тада минималан. Ствар међутим постаје схватљива, чим ce увиди да je време само једна престава ; y првом случају наша пажња сва je обраћена сШфжини престава које теку тако да ми заборављамо њихов ток, свака од њих јавља нам ce моментано и митемоменте не спајамо уједно, не образујемо преставу времена, време нам мора дакле изгледати кратко. У другом случају на против садржина преставе нас не интересира, ми тада желимо да она што пре ишчезне, ми непрестано дакле мислимо на њено времено трајање, ми je непрестано y имагинацији сукцесивно обнављамо образујући при томе преставу времена, време нам према томе мора изгледати дуго. Тачност ове експликације потврђује ce и индиректно тиме, што ce y сећању на раније протекле психичке садржаје и њихово време обрће однос, који je вредио кад су они били актуелни : одсек жпвота наше свести, чије нам je време било кратко, y сећању изгледа да je трајао дуго, a одсек, чије нам je време било дуго, y сећању изгледа да je трајао кратко. У првом случају на име садржина ранијих престава више нас не интересује преставе су имале вредности за нас