Topola

244

тврђаве сетимо ce и Дунава, који поред ње протиче и т. д. Четврти закон гласи: слике сећања објеката, који су били опажени y времену непосредно један за другим, изазивају једна другу. Објекти, на које ce овде односе слике сећања, или су објекти y ужем смислу пли су догађаји, т. ј. читави комплекси променљивих објеката. И овде су примери многобројни : кад се сетимо исппта сетимо ce п оцене коју смо на њему добилп, кад ce сетимо смрти каквог познанпка сетимо ce пратње при његовој сахрани и т. д, Треба напоменутп, да ce слике сећања при свима овим асоцијацнјама могу односити π на објекте, који нису били непосредно опажени y искуству једног одређеног пндпвидуума, већ за које ce посредно зна читањем или исказом другнх. У односу на ову четврту асоцијацију треба још и нарочпто нагласити, да асоцпјација по сукцесији не значп оукдесивну асоцијацију, јер je свака асоцијација као таква, као асоцпјација слика сећања. сукцесивна, већ да ce сукцесија y овом четвртом правилу одноои на објекШе, које иресшављају слике сећања (то исто важп ii за истовременост y трећем правилу, као и за сличноот ii контраст y првом и другом, само што су овде π саме слике сећања сличне и супротне). Релације, које везују престављене објекте y прва два случаја (као и одговарајуће преставе), изражавају непосредно саму квалитативну природу њихову, с тога ce те две врсте асоцијацпје називају унуШрашњим за разлику од друге две, чије су релације (просторна близина π времена блпзина) без везе са самом квалитативном природом преотављених објеката и које ce с тога називају спољашњим или асоцијацијама по додиру (контигунтету). Питање настаје, да ли ce обе ове групе асоцпјација имају да сматрају за самосталне ii да ли ce, ако je το случај, свака од појединих врста y њима има да сматра за самосталну, пли, ако то нпје случај, да ли ce не могу оне све свести на само једну једину врсту'? Ова пптања не дају ce како ваља решити, ако ce не реши једно претходно питање, на име питање, да