Topola

259

њиховпх спојева п пружпла радњи фантазије потпуно дпсоцппране преставе, које бп ова пмала само доводити y нове спојеве, већ фантазија и сама мора да доврши дисоцпјацију слика сећања онде где она није до краја изведена. Ова дисоцијација слика сећања на основу фантазпје престављаједну опецијалну врсту дисоцијације. У овом правцу радња фантазије je на име аналитична и стога ce п ова врста фантазије назива апсшрактивном. Најглавнијаформаапстрактивне фантазије јавља ce уразлагању једне ксшплексне слике сећања y њене саставне делове, п то растављање бива помоћу једног вољног акта. Оспм тога воља (одн. апстрактивна фантазија) пздваја слике сећања из њихових асоцијативиих веза и на тај начин, што спречава невољнп ток једног асоцпјационог низа фиксирајући за дуже време (одржавајући y егзистенцији) једну дату слику сећања и не допуштајућп тиме другим сликама сећања тога низа да ce за њом јаве. У оном првом случају апстрактивне фантазије вољна je радња активна: она раздваја целину на елементе (једну симултану целину оукцесивно y делове) ; a y овом другом вољна je радња пасивна, јер пз једног сукцесивног низа одваја поједине чланове на тај начин, што не да да ое тај низ као целина јави. Прпнципијелно узев, вољна дисоцијадија била би ме> ђутнм немогућа кад не би било невољне дисоцијације, jep тек помоћу ове постаје субјект свестан, да ce може y области слпка сећања одвојнти оно што je заједно. Али воља као спонтан фактор проширује неограничено поље дисоцијадија : воља може на име сваки низ слика сећања тако исто и сваку поједину слику сећања раздвојити y делове, и то и онде, где према чисто физиолошким условима такво издвајање не би ни на који начин било могуће. Кад je на тај начин невољно и вољно створен извесан број дисоциираних слика сећања, долази комбинативна фантазија и спаја слике сећања y нове целине. Те нове целине, то су олике фантазије y позитивном смислу. Фантазија, која раздваја, ствара на име истина нешто ново, али ново y негативном смислу, т. ј. изолира елементе, који иначе y опажању (одн. y слици