Topola

16

објеката при прелазу њиховом из поља нејасно опажених y поље јасно опажених објеката свести није тако радикално као што ce το обично мисли. У многим случајевима пажња само повећава јачину нејасно опажених објеката не мењајући ни y колико њихов квалитет, y другим случајевима она не мења јачину већ само потенцира квалитатпвну разлику која већ постоји y нејасноопаженом садржају. Само кад пажња мења обоје ατό она чини y релативно малом броју случајева она доиста ставља на место нејасно опаженог објекта један други објект, и y овим случајевима посматрање нејасног објекта je искључено. Tpeha принципијелна замерка противу могућности оамопосматрања позива ce на то, да су садржаји свестп променљиви и да je према томе њихово посматрање немогуће, јер y моменту кад их хоћемо да посматрамо њих већ нема. они су ишчезли. Ова замерка била би само онда прпнципијелно тачна, кад би било тачно тврђење, да ce сви психичкп садржаји непрестано, y сваком моменту мењају. То тврђење, као што ћемо доцније подробшф впдети (упор. § 11.), нпје међу тнм тачно. Један тон мења ce истина y сваком моменту π ми морамо, да би чулн кроз дуже време исти тон, непрестано га објективнпм срествпма на исти начпн производити. Са фарбом међу тпм то очевидно нпје случај : ову белу површиру хартпје ja .могу дуже времена посматрати, a да она не покаже нп трага промене y своме квалитету. Према томе посматрање пспхичких садржаја као такових принцшшјелно je јер ce међу њпма налазе и садржаји који су y апсолутном смпслу за пзвесно време перманетни. Осим тога и сам природни ток свести доносп са собом често понављање п оних свесних садржаја, чпја je непрестана променљивост несумњива, a код унутрашњих феномена (н. пр. слика фантазије) ми смо y стању да пх својевољно дуже времена продуцпрамо. Четврта прпнципијелна замерка противу могућности самопосматрања изводи ce из тога, што појмови y којима репродуцирамо посматране психичке садржаје лако прелазе y одговарајуће конкретне преставе (елике